Pre Šijanovih poduhvata na ovom polju (inače, primerci njegovog fanzina se mogu naći u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku), svoje glasilo su izdavali i pripadnici umetničkog pokreta “Mediala”. Prvi fanzini kakve smo navikli da ih danas srećemo se pojavlju na samom prelazu sedme u osmu deceniju. To su pančevački “Kreten” (autor Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf, danas proslavljeni strip crtač), te “Zagrebački trubač” (autor Zoran Pezo, poznat i kao reditelj jedne od priča u omnibusu “Kako je propao rokenrol”), kao i “Indigo” iz Rume i “Kvazimodo” iz Pančeva. To je još uvek vreme kada je umnožavanje bilo skopčano sa mnogobrojnim problemima, ali je broj fanzina i pored toga neprekidno rastao.
Fejsbuk stranica “Fanzini 80-ih” je do sada zabeležila preko 300 različitih fanzina izdatih do početka sukoba u Jugoslaviji. Po raspadu zemlje dok su još trajali sukobi fanzinaši su nalazili načina da održe kontakte i saradnju sa kolegama iz sada već susednih zemalja.
Devedesete su godine kada će fanzini u Srbiji, doživeti neočekivanu ekspanziju i gotovo neverovatnu brojnost i mastovnost. Isto kao i rokenrol kultura oni su se deklarisano našli protiv vladajućeg režima. Istinu govoreći, veliko je pitanje je i kojoj meri je taj sistem i doticalo delovanje fanzinaša, ali svakako da jeste bili primećeno.
Fanzini Raškog i Rasinskog okruga
Na ovom mestu ćemo ovaj već dugi tekst usmeriti na samu temu izložbe povodom koje je ovaj tekst i nastao. Reč je o gradovima Kraljevu, Raškoj, Vrnjačkoj Banji, Trsteniku i Kruševcu i fanzinima koji su izlazili u ovih pet gradova.
Po hronologijije najstariji “Exton” Saše Gočanina, koji je izlazio od 1982. do 1984. godine. Umnožavan indigom jedva je dosezao do dvocifrenog tiraža, a obim je iznosio od 4 do 8 strana. Gočanin danas ” Exton ” vidi kao pomalo naivan, gotovo dečački pokušaj da se nešto kaže i napiše o muzici, a glavni saradnici mu je bili Dragan Bugarinović i Miloš Pantelić. Obrađivana su tada aktuelna muzička izdanja koja su privlačila pažnju autora, bez ulaženja u neke podzemne ili alternativnije tokove. Saša Gočanin će kasnije pisati za visoko tiražne časopose “Ćao!” i “Pop Rock”, bio je višegodišnji autor više emisija na Radio Politici i Radio Indeksu, a najpoznatiji je kao vlasnik izdavačke kuće “Take It Or Leave It” koja radi od 1992. godine i koja je najstarija nezavisna muzička etiketa u Srbiji. Autor nije uspeo da pronađe kopije svog fanzina i oni nažalost nisu deo izložbe.
Sledeći fanzin po hronologiji je “Screaming From The Basement” i sa izlaskom je započeo u Kraljevu 1991. godine. Autori su bili gore pomenuti Aco Popadić i Boža Milutinović. Fanzin je bio radikalno levičarski i utrće put kasnijem etiketiranju kraljevačke pank i hard kore scene kao izrazito anarhističke, što nije bilo u celosti tačno, ali dobrim delom i jeste bilo. Kada se danas čita imponuje činjenica u kojoj meri su autori bili okrenuti svojim idealima i koliko su uspevali da im se posvete u zemlji pod sankcijama, u kojoj besni inflacija i koja je bila deo građanskog rata u kojem zvanično nije učestvovala. Aco Popadić će svoju kasniju delatnost nastaviti kroz sviranje u nekoliko kraljevačkih bendova, pre svega” Hoću? Neću!” i kroz rad na “Kontrapunkt” fanzinu i distribuciji. “Screaming From the Basement” će ostati kao pionirski fanzin kada je u pitanju ovdašnja anarho scena i kao fanzin koji je mnoge teme prvi pokrenuo.
Sledeći fanzin je “Podzemlje dosade” Dejana Rakonjca Prće. Jednako poznat i kao pevač grupa Mortuus i Smudos, Prćo je ostvario i solidnu fanzinašku karijeru sa čak osam brojeva svog fanzina. “Podzemlje dosade” je pokrivalo Prđova muzička interesovanja uz obavezno praćenje dešavanja na kraljevačkoj pank sceni. Rakonjac je još krajem osamdesetih otkrio podzemnu scenu preko fanzina i samoizdat muzičkih izdanja i rad na svom fanzinu je video kao logičan sled stvari. Zbog celokupne situacije, tiraži nisu prelazili 50 primeraka.
Mada u ovom slučaju hronologiju ne treba shvatiti kao potpuno tačnu, po svemu sudeći naredni fanzin je bio “Total Destruction“, Filipa Antonijevića iz Vrbe kraj Kraljeva (rađen tokom 1993. i 1994. godine, pojavio se tek 1995. godine). Filip je svoj fanzin počeo da radi sa 14 godina, a ideji je kumovala činjenica da je imao dobre (rodbinske) veze sa scenama u Kragujevcu i Beogradu, a polazak u srednju školu mu je približio i kraljevačku scenu. Zanimljivo da je fanzin imao dosta izveštaja sa koncerata iz Beograda koje je pisao Filipov stariji brat Srbislav, potpisan kao Srba Slejer, a u skladu sa svojim visprenim opisima viđenog i podsmevanju onome što će se kasnije nazivati “politička korektnost”. Valja napomenuti i prilično detaljno predstavljanje tadašnje kragujevačke scene (“Bombaški proces”, “Johanbeen” i “Dead Jocker”), te i danas zarazno duhovit intervju sa gitaristom beogradskih “Urgh!”. Ostaje velika šteta što dugo pripremani broj dva nikada nije ugledao svetlost dana.
Sredinom devedesetih kraljevačka pank i anarcho scena je bujala i uveliko imala odlične kontakte i sa bivšim republikama, ali i sa inostranstvom, a pojedina izdanja su objavljena u dalekom Japanu.
Kao rezultat svega toga stigao je i “Kontrapunkt” (prvi broj je izašao 1996.) godine iza kod su stojali Aco Popadić i Srđan Knežević Sićko. Otvoreno antirežimski, sa brojem šest je stigao i do korice u boji. Sve vreme ga je odlikovalo bogatstvo i raznovrsnost materijala, britki stavovi, polemičnost i bio je visoko štovan među pankerima koji su naginjali levičarskim idejama. Uživao je i poštovanja apolitičnog dela scene, a bio je meta napada ideoloških neistomišljenika. U svojoj političkoj britkosti i beskompormisnosti, teško da je neki fanzin u Srbiji otišao dalje od “Kontrapunkta”. Istovremeno je delovala i “Kontrapunkt” distribucija, koja je u ponudi imala fanzine, knjige, muzička izdanja… Delovanje “Kontrapunkta” je bila inspiracija mnogim lokalnim scenama u Srbiji.
U slično vreme kada i “Kontrapunkt” pojavio se i fanzin “Akumpunktura” Gace Kostić. Puno više okrenut muzici, najviše melodičnom panku, opastao je čitavih 12 godina i stigao do šesnaest brojeva, što je za svako poštovanje. Gaca je paralelno predvodila i pank sastav “No Choice”, a u fanzin je sem muzike ubacivala i kolumne, razmišljanja, stripove, čak i recepte za kuvanje. Danas kada se čita “Akumpunktura” vrlo lako može nekome poslužiti i kao vodič kroz srpsku melodik pank scenu tokom jedne decenije.
Negde u slično vreme se pojavio i “Bpzin” (što je skraćenica za Borba Protiv Zla I Nepravde) autora Vladimira Petrovića, rađen u prepoznatljivom vertikalno presavijeni A4 formatu (poput ” Rok 82″ magazina). Prvi broj je izašao 1997. godine, a fanzin bi mogao da se podvede i pod odrednicu “art zine” pošto je sadržao priče, pesme, razmišljanja, uz dosta ličnog u tekstovima.
Nešto pre njega je počeo da izlazi “Reborn” fanzin (drugi broj izašao 1996-e godine), autora Dejana Ćirovića, čiji je stariji brat predvodio bend Sedativ. Najviše okrenut ka hard koru uz solidan dizajn koji je sadržao dosta elemenata stripa, što ne čudo zbog familijarne veze Ćirovića sa strip izdavaštvom. Odlikovale su ga kratke recenzije, kao i intervjui koji hvataju jedan segmenat tadašnje srpske hard kor scene.
Još edan vredan pregalac na kraljevačkoj sceni je bio Zoran Janković Raksa, autor fanzina “ClipUNzine“. Fanzin se trudio da ima odmak od tipičnih muzičkih fanzina druge polovine devedesetih, pa je sadržaj uključivao solidan odabir intervjua, promišljanja autora, razgovore sa zanimljivim ljudima sa scene, dosta vesti i intervjua sa hrvatske scene… Jedan broj je izašao kao split (zajedničko) izdanje sa “Akupunkturom” Gace Kostić.
Za kraj ostaje “Antidol” fanzin koji je doživeo samo jedan broj, a koji je radio Uroš Đorđević, gitarista benda “Revolt”. Jedini broj je bio u najvećoj meri okrenut lokalnoj sceni, uz stripove tada vrlo prisutnog strip crtača Mladena Oljače. Iako je imao kompletno pripremljen drugi broj, Đorđević ga nikada nije objavio.
Sledeći fanzin je “Jedan po jedan” i on je vezan za Trstenik, isto koliko i za Kraljevo. Može se reći da je nastao kao plod saradnje pank scena ova dva grada. Krajem devedesetih godina prošlog veka Trstenik je imao vrlo perspektivnu muzičku scenu koju su činili bendovi Rasulo, Šloseri ili neću da sviram, Džem i Sve, Ivan Grozni (prvobitno Zguz Busters). Tu si bili i kasnije uspešan metal sastav Simargal, te alternativno nastrojeni Big Time. Pank deo ekipe je zajedno sa svojim saborcima iz Kraljeva pokrenuo ovaj zin 1998. godine. Izašlo je četiri broj uz dva njuzletera.
Otprilike ista ekipa je radila i “Kolibri” festival, takođe urađen u duhu “uradi sal estetike ikoji je po značaju prevazilazio lokalne okvire. Pod uticajem dešavanja na kraljevačkoj i sceni stvari su se pokrenule i u Raškoj.
Tamo su 1998. godine Aleksanda Sekulić Šulc i Gledić Branko pokrenuli fanzin “Outsider“. Do 2002. godine su dogurali do broja pet, uz konstantan napredak na svim poljima bitnim za jedan zine. Imali su i solidne veze sa hrvatskom scenom uz jak pro jugoslovenski (ili je bolje reći jugonostalgičarski stav). Šulc je paraleno i predvodio pank sastav “Grinje”. Kada se da čita “Outsider”je lep trag vremena u kom je nastao.
Drugi fanzin iz Raške jebio “Ex Yu Power” Marka Mandića. Fini “cut and paste” dizajn, kolumne, razmiljanja, diskusije, Disovu poezija (!), infose bendova. Kao i “Outsider” i “Ex Yu Power” je lepo ostario i ostavio iza sebe mnoge dragocene podatke o tadašnjoj pank sceni. Zanimljivo da Kruševac, koji je sledeća stanica ovog teksta shodno svojoj veličini, broju bendova i samoj scenije ostavio vrlo malo fanzina. O ovome bi najbolje bilo da prodiskutuju sami akteri tamošnje scene. Po nezvaničnim podacima bilo je više neupešnih pokušaja pokretanja fanzina.
Tako je do javnosti stigao “Možda kruži” Miloša Novakovića i Simić Aleksandre. Prigodno pankerski dizajniran, sastavljen od intervjua, poezije, recenzija”Možda kruži” je značio i ulazak na pank scenu Miše Novakovića koji je ostao upamćen po sviranju u bendovima “Snickers”, “Fat Youth”, “Sweeper” i “Selected Home”. Bavio se i producentskim poslom, a godinama je marljivo dovodio raznorazne bendove iz celog sveta u Kruševac u jednom trenutku ga pretvorivši u nezaobilaznu utačku za sve manje alternativne bendove koji su dolazili da sviraju u Srbiju.
U sličnom periodu je bio aktivan i “Exer” zine iz koga je stojao Dragan Živković. Zanimljivog dizajna koji je bio mešavina kucanja i rukopisanja: Sažete, ali rečite recenzije i danas mogu biti zanimljiv vodič kroz tadašnju scenu, a naročito su dragoceni izveštaji sa tada vrlo čestih koncertnih dešavanja u Kruševcu.
Do jednog broja je dogurao i “Uaarrgghh” fanzin Njegovana Petrovića, do kojeg nismo uspeli da dođemo, pa tako i ne možemo ništa konkretnije napisati.
Marta 2004. godineje izašao prvi broj “Lagao bih vas kada bi vam rekao da …” Stevana Dojčinovića nastao kao protest protiv učmalosti na kruševačkoj muzičkoj sceni. Prvi broj je urađen za neverovatnih sedam dana (nastajanje pojednih fanzina je znalo da traje i godinama), a već početkom jula je stigao i broj dva uz primetan napredak na svim poljima. Stevan Dojčinović je danas glavni i odgovorni urednik KRIK-a i dobitnik je više priznanja za rezultate postignute u istraživačkom novinarstvu.
Iz istog perioda datira i “Perverzine” nepotisanog autora, koji je na 16 stranica B5 formata demonstrirao svoju potrebu za testiranjem strpljenja čitalaca.
Nastavak teksta na linku: Izložba fanzina Raškog i Rasinskog okruga: Vrnjačka Banja (III deo)
